Čak i paor koji je pokrio svoje troškove proizvodnje pšenice je definitivno na gubitku...
Koliko samo u narodu ima naziva za žetvu pšenice - "posao godine", "žetveni praznik", "zlatna žetva", "kruna godine", pa čak i "bitka za hleb". Danas, kada je profit primarna kategorija u agrobiznisu, ovaj posao se jednostavno zove "žetva", pa tako nema onih već pomalo zaboravljenih patetičnih, pa čak malo i dramatičnih naziva za jedan običan sezonski posao.
Međutim, ipak, nije to baš tako običan posao. Dakle, skida se usev koji zaposeda petinu srpskih oraničnih površina. Nije svejedno da li će petina zemljišnog resursa odbaciti dobar ili loš prinos. Još manje nije svejedno da li će naši paori imati neki interes od posla na oko 630.000 hektara koliko je u ovoj ekonomskoj godini povereno pšenici.
E, tu sada treba dobro da se zamislimo i analiziramo da li je vredno ustupiti ovakve površine pšenici koja ne odbacuje profit poljoprivrednicima, pa čak generiše i gubitak, koji je najmanje potreban našim paorima u ovom trenutku kada se suočavaju sa velikim rastom cena inputa, nepredvidivom klimom, zastarelom mehanizacijom i mnoštvom problema koji ovu privrednu granu čine ekstremno rizičnom za privređivanje.
Ratari zadovoljni prinosima pšenice, za cenu kažu - poražavajuća
Počnimo od prinosa. Pšenica, za razliku od ostalih ratarskih kultura, godinama daje dobre proizvodne rezultate koji se kreću na relacijama proseka, nešto malo ispod ili nešto iznad proseka. Dakle, na prvi pogled jedna izvesno pouzdana poljoprivredna kultura sa relativno malim odstupanjima u proizvodnim rezultatima.
U periodu 2009 - 2021 prosečan prinos pšenice po hektaru je iznosio 4,2 tone. Ako se izuzme 2011. godina sa padom prinosa od 20% u odnosu na pomenuti prosek, sve ostale godine su bile na nivou, ispod ili iznad proseka do 10%.
U periodu 2022. - 2026. prosečan prinos je znatno porastao i za pomenuti petogodišnji period iznosi 5,5 t/ha, što je u odnosu na prethodni posmatrani višegodišnji period rast od 30%.
Primetno bolja agrotehnika, bolja genetika semena, značajno veća ulaganja, rezultirali su ovakvim bukvalno "kvantnim skokom" što se tiče hektarskog prinosa. U posmatranom petogodišnjem periodu odstupanja u prinosima od godine do godine bili su minimalni.
Da ovaj tekst maksimalno aktuelizujemo fokusiraćemo se na ovu godinu. Prinos, cena, uloga države. To su teme koje će ovaj tekst obraditi i pokušati da nađe izlaz za nezadovoljne poljoprivrednike čitavom situacijom oko pšenice. Prvobitne, možda čak i preterano optimistične procene o rekordnim prinosima, su približavanjem žetve svedene na realnu procenu od oko 5,5 tona po hektaru, što bi na bazi posejanih površina od 630.000 hektara bio neki ukupan rod od približno 3,5 miliona tona. Više nego dovoljno za naše potrebe što sa prelaznim zalihama "oslobađa" jedan značajan izvozni potencijal od 1,8 - 2,0 miliona tona.
Ako već nećemo imati rekordne hektarske prinose, svakako ćemo na bazi većih zasejanih površina imati jedan od najvećih ukupnih prinosa. Kvalitet zrna u proseku je dobar. Neke sorte su pokazale dobar prinosni potencijal, ali relativno loš kvalitet i obrnuto.
U svakom slučaju opšti je utisak da je kvalitet bolji nego prošle godine, pa se otvara prostor za dobar izvoz. Naš najveći kupac je Italija, zemlja poznata po proizvodnji kvalitetnih testenina, što podrazumeva da će kupovati samo kvalitetnu pšenicu. Više od trećine našeg ukupnog izvoza otišlo je u Italiju - ukupno oko 420.000 tona u ekonomskoj 2025/26 godini. Tu činjenicu treba respektovati, jer probiti se na jedno tako probirljivo i zahtevno tržište svakako nije lako.
Za sada sve deluje odlično. Robe imamo, kvalitet imamo, e sada da vidimo kakva je cena.
Problem!
Mislim da neće biti potreban komentar kada se osvrnemo petnaestak godina unazad i vidimo kakve su cene pšenice I troškovi proizvodnje bili u tom periodu.
Cena pšenice 2011. godine prosečno je iznosila 20,50 din/kg bez PDV. Cena dizel goriva iste godine bila je oko 120,00 din/l. Cena NPK đubriva prosečno 35,00 din/kg, cena đubriva UREA oko 33,00 din/kg, cena KAN - a oko 23,00 din/kg.
Cena pšenice danas, 2026. godine, dakle 15 godina posle upoređujuće 2011. godine iznosi između 19,50 - 20,00 din/kg, odnosno za oko 4% manje. Dizel gorivo danas je oko 200,00 din/I, pri čemu moramo naglasiti da poljoprivrednici uz refakciju (i sve muke oko refundiranja iste) i ostale popuste pri kupovini D-2 imaju nižu cenu od komercijalne. U svakom slučaju cena je značajno veća od 120,00 din/l koliko je iznosila 2011.
Cena NPK đubriva je oko 80,00 din/kg (skuplje 2,3 puta nego pre 15 godina). Cena UREA đubriva danas je oko 70,00 din/kg ili 2,1 puta skuplja u odnosu na upoređujuću godinu. Cena đubriva KAN danas iznosi oko 50,00 din/kg, što je kao i u slučaju UREA đubriva 2,1 puta više nego 2011. godine.
Šta može da nadoknadi ovu disproporciju na nivou relacije tržišna cena pšenice - troškovi proizvodnje, kada imamo ovako veliku provaliju između troškova i cene. Svakako jedan od načina da se smanji ova cenovna diskrepanca jeste hektarski prinos. Kao što smo već konstatovali hektarski prinos je značajno povećan u poslednjih pet godina.
Ako se oslonimo na procenu ovogodišnjeg prosečnog prinosa od 5,5 t/ha, to je u odnosu na prinos iz 2011. godine od 4,2 t/ha veći prinos za 30,90 %. Dakle rast prinosa po jedinici površine ni blizu ne može da amortizuje ogromnu disproporciju između cene i troškova proizvodnje u ovoj godini u odnosu na period od pre petnaest godina!?
Prema nekim procenama poljoprivrednik koji je proizveo 7 t/ha tek "zatvara" svoje troškove proizvodnje. Sve ispod toga je gubitak. Međutim, čak i paor koji je pokrio svoje troškove proizvodnje pšenice je definitivno na gubitku, jer ko je plaćao troškove školovanja dece, ekskurzije, troškove života, režijske troškove domaćinstva…
Odakle?
Od tzv. "pozitivne nule"…? Baš sumorno.
Ipak, da ne budemo do kraja pesimistični, evo bar malo da otvorimo neku bolju perspektivu što se cene tiče. Navešću samo nekoliko faktora koji bi mogli da u narednom periodu "poguraju" cenu pšenice na više pozicije. Pre svega to je pad svetske proizvodnje (najviše u SAD, Rusiji, Kanadi I Francuskoj) za 25 miliona tona, smanjenje svetskih zaliha, najava loših vremenskih uslova evidentnim formiranjem vremenskog fenomena "El Ninjo", poremećaj izvoza iz crnomorskog basena usled i dalje tinjajućeg Rusko - Ukrajinskog sukoba, evidentno povećanje troškova proizvodnje…
Ekonomska 2025/26 godina obećava - cena pšenice imaće uzlaznu putanju?
Ima toga još, ali za sada čak ni ovi navedeni snažni cenovni pokretači nisu dovoljni za rast cene hlebnog žita na svetskoj pijaci. Koliko dugo će pšenica izdržati i istrajavati na niskim pozicijama videćemo, ali realna je pretpostavka da će cena u narednim mesecima ipak imati rast.
Ako pođemo od pretpostavke da znamo logiku funkcionisanja globalnog svetskog, pa u tom kontekstu i domaćeg tržišta i načina formiranja cene, te da država na to jednostavno ne može da utiče, ipak ta ista država ne može da se drži sasvim po strani kada se suoči sa činjenicom da proizvodnja druge po zastupljenosti kulture u setvenoj strukturi, odbacuje gubitak našim proizvođačima.
Šta bi država tu mogla da učini?
Prvo da navedemo šta država nije, a trebalo je da učini. Pre svega to je donošenje i striktno kontrolisanje primene Pravilnika o razvrstavanju pšenice na prijemnim mestima po kvalitetnim grupama. Da budemo precizni: postoji Pravilnik o kvalitetu žita, mlinskih i pekarskih proizvoda i testenina (iz 2016. godine), ali u istom nema decidirana obaveza otkupljivača da na prijemnom mestu razvrsta pšenicu po kvalitetnim grupama. Odmah da se ogradim - pojedini otkupljivači vrše razvrstavanje i po tom kriterijumu formiraju cenu, ali to su sporadični slučajevi.
Zaključak se sam nameće da većina otkupljivača u svoje silose skladišti praktično anonimnu masu pšenice i plaća je na bazi SRPS kvaliteta koji ne prepoznaje najbitnije parametre unutrašnjeg kvaliteta kao što su proteini, gluten, energija…
Uređenje sistema javnih skladišta. Umoran sam od objašnjavanja koliko bi jedan transparentan, javan i pouzdan način skladištenja značio za podizanje tržišnog kapaciteta proizvođača, za dobijanje mogućnosti dobijanja kratkoročnih kredita na bazi pologa robnog zapisa…itd. Redefinisanje sistema robnih rezervi. Ustrojstvo sistema predvidivih tržišnih intervencija. Spisak mi mogao da bude poduži, ali evo samo neke stvari koje godinama stoje u agendi sređivanja stanja na tržištu ne samo pšenice, već i ostalih poljoprivrednih proizvoda, ali su odloženi iz nepoznatih razloga i stoje u nekoj fioci nadležnih službi.
Šta umesto toga imamo?
Imamo jedan u velikoj meri nefunkcionalan i neprimenjiv Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda (Sl. Glasnik 67/2021). Iz pomenutog zakona država donosi Pravilnik o osnovnim elementima ugovora između poljoprivrednog proizvođača i otkupljivača ili prerađivača poljoprivrednih proizvoda. Moje skromno mišljenje je da je ovo samo jedan neuspeli pokušaj oživljavanja pomenutog zakona. Kako drukčije objasniti da na deset upita proizvođačima pšenice da li su prilikom predaje robe sklopili Ugovor sa otkupljivačem u skladu sa zakonom, tek dva ili tri kažu da jesu.
Šta propisuju obavezni ugovori za otkup žitarica, voća, povrća, mesa?
Imamo Ministarstvo poljoprivrede koje razmatra mogućnost subvencionisanja kamata na kratkoročne kredite, kako bi dala prostora poljoprivrednicima koji su požnjeli pšenicu da istu ne prodaju odmah, već sačekaju bolju cenu. Slažem se sa ovakvim načinom pomoći, ali to mi nekako deluje kao iznuđena mera, koje je van onih mera koje bi se nazvale sistemskim.
Šta nam još ostaje?
Umalo da zaboravim: otkup pšenice od strane Republičke direkcije za robne rezerve. Ali to nije pitanje ni za Republičku direkciju, niti za resorno ministarstvo poljoprivrede, već za Ministarstvo finansija.
Ako bi se država odlučila na ovaj potez da izađe na tržište sa nekom stimulativnom cenom koja bi bar 10% bila veća od tržišne, onda bi to morala biti neka respektabilna količina od najmanje 100.000 tona do 200.000 tona. U protivnom, samo bi se unela pometnja na tržištu, jer bismo opet imali mnogo više nezadovoljnih nego zadovoljnih proizvođača. Ukoliko bi kojim slučajem država "našla" neke pare i popunila robne rezerve ovom strateškom robom u već pomenutim količinama, svakako bi pozitivno uticala na tržišnu konjukturu pšenice i frekventnost trgovanja.
Posle svega, situacija sve nekako liči na jedan dobar triler. Biće interesantno posmatrati šta će se sve dešavati narednih meseci.
U međuvremenu, poštovani poljoprivredniče, predlažem da prodaš jedan džak pšenice od 50 kg, i zauzvrat u jednoj lepšoj poslastičarnici počastiš svoje dete sa dve kugle sladoleda i jednim kolačem. Bojim se da za limunadu nećeš imati dovoljno para.
*Naslovna fotografija: Depositphotos/branex/Dinka Bogunović
Tagovi
Autor
