Seoski običaji: Kako da letina dogodine ima dovoljno kiše?

Poljoprivrednici po pravilu dobro znaju da je smrt deo života. Nekada je otac, čim oženi sinove i uda kćeri, počinjao sebi da priprema daske za sanduk u kome će biti sahranjen, a žene su od mladosti spremale sebi "ukopninu", odeću i opremu koju će poneti u grob.

Juče, 2. novembra, poklopile su se u jednom danu Mitrovske zadušnice (prva subota pred Mitrovdan, 8. novembra) za pravoslavce i Dan mrtvih za katolike i druge hrišćanske zajednice. To znači da su groblja u gradovima, a naročito u selima, bila puna. Ljudi su izašli na groblja da se podsete najmilijih i izneli, u zavisnosti od porodične i seoske tradicije, cveće, sveće, bele parafinske ili žute voštane, ponegde i ponude, kolače i drugu hranu. Sveće se upale, poneko i otplače.

Crno vino i kuvano žito

Po pravilu, na grob se nosi crno vino i kuvano žito. Negde se grob preliva vodom, da bi letina sledeće godine imala dovoljno kiše. Negde se sipa vino, voda i rakija, a ova pića se dele i svima prisutnima. Ima mesta u istočnoj i južnoj Srbiji gde se doslovno pravi gozba, direktno na grobu, donosi se sofra, naročiti sto sa kratkim nogama, to se postavlja pravo na grob i ljudi jedu u tišini, sva jela koja je pokojnik za života voleo. Dosta hrane se podeli i ostalim posetiocima, naročito siromašnima i deci. Otuda izreka "najeo se kao siroče na zadušnice". 

Put do sela - život za selo

Mitrovske zadušnice nazivaju se još i "zatvorene", jer se do proleća ne praktikuju ovako grupni izlasci na groblje. Dođu i rođaci iz drugih mesta, da se podsete dragih ljudi koji više nisu među živima. Ide se i u crkve, ali za većinu poljoprivrednog stanovništva najvažniji deo obreda bio je upravo onaj na groblju.

Zajedničke molitve

Poznato je da su poljoprivrednici društvena grupa koja izuzetno drži do tradicije, a ona se u selima veoma sporo menja i prilagođava novim vremenima, tako da je svaki od ovih običaja, što hrišćanskih što onih starijih od hrišćanstva, prava prilika za etnološka proučavanja. 

Dan mrtvih ili Dušni dan, kako se još zove, katolici obeležavaju 2. novembra, posle praznika Svih svetih 1. novembra. Vernici odlaze u crkve na zajedničku molitvu za duše umrlih, a zatim izlaze na grobove najmilijih da ostave sveže cveće i provedu izvesno vreme u tugovanju. Obilaze najpre grobove članova porodice, prijatelja i kumova, zatim i grobove nepoznatih ljudi, moleći se "za žive, za mrtve i za one koji plove morem".

Groblja su pre Dana mrtvih uređena, a posle ostaju puna cveća, venaca i buketa, od kojih su mnogi načinjeni kod kuće, naročito ako u selu ne rade cvećare. Među cvećem je najčešća hrizantema i mnogo zimzelena, božikovine i borovih grančica, ali ima i drugih biljaka, odgajenih u bašti ili nabavljenih na lokalnoj pijaci.

Selo - čuvar običaja

Neupućeni, naročito u gradovima, ponekad komšijama katolicima čestitaju Dan mrtvih, na šta oslovljeni ne znaju kako da odgovore, naročito ako su nedavno imali smrtni slučaj. U selu se obično zna red; Dan mrtvih se ne čestita, umesto toga može da se ponovo izjavi saučešće, što sažetijom rečenicom. Ko radi  2. novembra, ima pravo na slobodan dan, ali, kako su u selu većina stanovnika poslodavci sami sebi, obično nema problema da se za taj dan ostave sve obaveze i vreme posveti sećanju na drage ljude.

Berberin u selu - od brijanja srpom, do Šace brace "lake ruke"

Svi idu na groblje, samo ko je tako bolestan da ne može da hoda ostaje kod kuće. Selo je oduvek najbolji čuvar starih običaja, stanovništvo pazi da sve obavi "kako valja", a duboka jesen novembra meseca u potpunosti se slaže sa tugom koja na taj dan pokriva naseljena mesta.  

I, kako kažu stariji seljani, nigde vetar tako ne duva i nigde nije tako hladno kao na groblju koje više niko ne obilazi.