Mirku Bogojeviću šumski plodovi donose zaradu

Mirko Bogojević je devedesetih godina prošlog veka bio bez posla, pa je odlučio da krene u posao sa šumskim plodovima. Kaže da je na početku išlo solidno, da se tada kupovalo i trgovalo. Tek 2000. godine je počeo da prerađuje šumske plodove. To je posao sa kojim se najviše bavio i kaže da ga najviše voli.

"Na žalost, u našim krajevima više nema ko da bere pečurke, kupine, šipurke, kleku, iako je to jako unosan posao. Došlo je vreme da kupujem sve te pečurke na teritoriji zapadne Srbije i manje imam, nego što sam imao nekada samo u užičkom kraju. Ima tih plodova, ali opet kažem, nema ko da bere. Upravo zbog toga što nije bilo dovoljno pečuraka, prvo sam napravio hladnjaču od 100 tona za otkup maline, a danas je njen kapacitet 700 tona. Radimo, ali zadnje dve godine nisu za pohvalu niti sa cenom otkupa, niti sa cenom našeg rada. Čekamo ponovo godinu koja će nadoknaditi sve to. Sada imam između 18 i 22 radnika i oko 20 svojih proizvoda od šumskih plodova," kaže Mirko.

Borivoje Milenković: Berba sremuša i lekovitog bilja donosi zaradu

Hrana iz šume u svakodnevnoj upotrebi 

Mirko je svoju porodičnu firmu "Sablja" osnovao 2009. godine, koja se prvenstveno bavi otkupom i preradom šumskih plodova i poljoprivrednih proizvoda.

Trude se da kako kaže održe tradiciju i da hranu iz šume, spremljenu na njihov način i posebnim specijalitetima vrate u svakodnevnu upotrebu. Prave ajvar u kome je 50 odsto vrganj, a 50 odsto paprika. "Imamo sušene, pa mlevene pečurke na kamenom mlinu. Sva ta naša pakovanja su manja, pa recimo taj prah od pečuraka vrganja, lisičarke ili crne trube su pakovanja od 30 do 50 grama, a veoma je zdrav i hranljiv. U Srbiji nismo imali dostupnost takvim proizvodima, jer retko ih ko pakuje za srpsko tržište, uglavnom se izvozilo. Takođe, malo njih u Srbiji zna koliko su pečurke dobre za zdravlje, da su antikancerogene. Ne koriste se šumski plodovi samo za lekove. U Evropi se izdvaja mnogo novca za hranu od šumskih plodova, a kod nas je još uvek pristupačna i nisu velike cene," kaže naš sagovornik.

Sa 25 proizvoda snabdeva nekoliko radnji i restorana 

Njihovi proizvodi su ručni rad i zato rade u manjim pakovanjima. Hoće kažu svoj brend, da imaju 25 proizvoda sa kojima snabdevaju nekoliko radnji i restorana. Kada bude otvorio etno selo ti proizvodi će biti izloženi za goste. Pored ajvara tu su salate sa kozjim sirom, vrganjem i maslinovim uljem, sušene pečurke i slično. Ima i zaleđen program, šumski miks od malina, kupinu, borovnicu i šumske jagode. Pored toga prave džemove, u stvari to je pekmez jer je pečen i ne rade na kuvanju, osim šipurka. To je recept kako su stare bake spremale, u kome su komadi voća. Tako su napravili pekmeze od: šljiva, kupine, maline i šumskih jagoda.

"Zaleđeni program i pekmezi su nešto što već ima u Srbiji, ali to pravim da upotpunim kolekciju. Ako krenem na sajmove najviše uspeha očekujem od sitno mlevenih pečuraka i ajvarčića. Iako već postoji potražnja za tim proizvodima, ja ne mogu da širim tržište, jer nemam serijsku proizvodnju. Kao što sam rekao sve se radi ručno i ne treba pokvariti prozivod po svaku cenu. Moguće da kasnije povećam proizvodnju, ali to će opet sigurno biti ručni rad," kaže Mirko i dodaje da je i na ambalaži radio punih šest meseci, kako bi bila primamljiva za oči, ali i da odgovara onome što je unutra i da ne bude veliko pakovanje. Tvrdi da otvorena teglica može da stoji mesec dana i to ne u frižideru.

Vodič za bavljenje seoskim turizmom - 11 ključnih saveta

Od kućice za odmor do etno sela

I dok je naporno radio i stvarao svoju porodičnu firmu, uporedo je tražio način da se odmara. Na oko kilometar od hladnjače, na Papića brdu, iznad aerodroma Ponikve, koje je na 985 metara nadmorske visine, ima parcelu od oko pola hektara. Tu je video svoj mir, te je počeo da gradi jednu kućicu od kamena i drveta za odmor. Gradio je tri godine i posećivalo ga je dosta prijatelja. Tu je posebno došla do izražaja njegova ljubav ka kulinarstvu, te je privlačilo sve više ljudi. Napravio je i svoju furunu za pečenje hleba. Uveo je struju, napravio i asflatirao put, a pošto je taj deo pun vode, nije mu bilo teško da pronađe bušotinu i snabdeva se vodom.

"Kada sam sve to uradio, rešio sam da napravim konobu za radnike i podignem još šest kuća. Ta konoba nam je nekako postala mala, ima 30 mesta, jer su počeli sve češće da mi dolaze i prijatelji, a i mnogi koji tuda šetaju pa svrate da se odmore. Sada tu imam osam objekata, među kojima i restoran za 80 gostiju. Dolaze prijatelji, organizuju neke proslave. Planiram da napravim još tri kućice, dečje igralište i zatvoreni bazen. Smešteno bi moglo da bude dvadeset gostiju i tako bih uokvirio program mog etno sela. Gostima bi mogli da ponudimo i planinsku i letnju idulu. Ne zna se kada je lepše da li u leto ili zimi, a blizu je grada na nekih 15 km od Užica. Trebalo bi da etno selo otvorim na proleće iduće godine," kaže Mirko.

Mirko se neće zaustaviti na tome, jer bi voleo da državno zemljište sa šumom površine od 300 ha, koje se graniči sa njegovom imovinom, uzme pod zakup na najmanje 50 godina ili da bude partner sa lokalnom samoupravom. Stvorio bi kompletno zadovoljstvo za sve koji uživaju u prirodi. Tu se nalazi jedno malo veštačko jezero, koje bi moglo da se sredi i služi za sportski ribolov. Blaga padina bila bi idealna za ski stazu za početnike. To su ideje, koje će Mirko sigurno ostvariti, jer sve radi sa velikom ljubavi.