Globalna ekonomija ribe: Šta zapravo plaćamo dok jedemo jeftine morske proizvode?

U godinama koje sam probdeo, knjige i televizor bili su sjajni saputnici mojoj nesanici. Mogao bih sada ispisati ceo tekst u vezi sa tim čime sam punio glavu, što bi konačno moglo da bude i uzrok mojih problema s nespavanjem.

Jednu noć naišao sam na epizodu britanskog dokumentarnog serijala "Šta se krije iza hrane" (Food Unwrapped), koja se bavila dvema temama. Koliko bakalara, koji je jedina riba koja bi trebala da se koristi u tradicionalnom engleskom jelu fish and chips, zapravo ima u britanskim lokalima sa hranom i koliko ribe uopšte ima u paniranim štapićima? Možete zamisliti kakvi su bili rezultati kada se deceniju kasnije sećam tih informacija. I delim s onima koji vole panirane proizvode.

Što zapravo jedemo?

Prema laboratorijskoj analizi koju su sprovodile brojne studije, deklarisani udeo ribe u paniranim štapićima često je viši na papiru nego u stvarnosti. Da skratim, u pojedinim zemljama, najviše je 60 odsto, ali u onima s visokim BDP-om.

Iako je to zapravo riblja masa, koja zavisno od proizvođača i cenovnog razreda, može da sadrži vodu, skrob, biljna ulja, stabilizatore i razne začine koji osiguravaju ujednačen izgled, ukus i teksturu proizvoda.

Zašto je to tako? Da li su problem naše prehrambene navike? Ili nepoznavanje ili možda pre ignorisanje onoga što piše na deklaraciji. Ili je možda problem što smo iscrpeli resurse do krajnjih granica?

Naime, ribarstvo danas stoji pred velikim izazovima, jer mnoge morske populacije pokazuju znakove ozbiljnog iscrpljivanja usled dugotrajnog prekomernog izlova i nedovoljno efikasnog upravljanja resursima. Prema procenama Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), oko 35 odsto svetskih stokova iskorišćeno je iznad održivih granica - što znači da se iz mora izdvaja više organizama nego što se njihove populacije mogu prirodno obnavljati.

Problem se dodatno komplikuje subvencijama koje države dodeljuju industrijama. Svetska trgovinska organizacija (WTO) godinama pregovara o sporazumu koji bi uklonio štetne subvencije - finansijske podrške koje podstiču veće, snažnije i dalje operacije nego što bi prirodno bilo održivo.

U mnogim slučajevima, pomoć ribarima je i dalje ograničena ili se preusmerava na velike igrače. OECD je upozorio da značajan deo finansijske podrške u 41 posmatranoj zemlji i teritoriji zapravo dodatno podržava prekomerni i ilegalni izlov, umesto da se fokusira na održivo upravljanje resursima, nadzor i kaznene mere.

Male ribarske zajednice

"Kad pomislite na morske plodove, mislim da mnogi Amerikanci smatraju da je to najlokalnija hrana. Ali zapravo su morski plodovi najmanje lokalna hrana. Čak 91 odsto dolazi iz inostranstva. U mnogim zemljama jugoistočne Azije to je akvakultura industrijskih razmera. Nivoi toksina koji su pronađene prilično su alarmantni“, kaže jedan od učesnika dokumentarnog filma "Ribe i ljudi" ("Fish and Men").

Film iz 2019. su režirali i producirali Darbi Dafin i Adam Džons, a istražuje globalnu industriju ribarstva, posebno se usredsređujući na SAD i lokalne zajednice koje se bore za opstanak.

Takođe razotkriva kako potražnja potrošača za jeftinom hranom stvara "iracionalnu ekonomiju" koja preti lokalnim zajednicama, javnom zdravlju i održivosti mora. Dokumentarac pritom otvara nekoliko ključnih pitanja: kako globalni lanac snabdevanja preoblikuje tržište, kako uvoz po nižim cenama potkopava položaj domaćih ribara i kako pad ribljih populacija i sve teži ekonomski uslovi menjaju sudbinu obalnih zajednica.

IKEA voli drvo ili koja je prava cena jeftinog nameštaja iz Skandinavije?

Ali to je samo vrh sante problema s kojima su autori pokušali da se uhvate u koštac u sat i po vremena. Pa na kraju "Fish and Men" izgleda kao bućkuriš dobrih, ali nedovoljno razrađenih ideja.

Jer u njemu o navedenim problemima govore kuvari Dana Barbera i Mihaela Kimarustija, zagovornici održive ishrane poput Seana Bareta i Bartona Seavera, kao i brojni ribari i predstavnici obalnih zajednica koji iz prve ruke svedoče o ekonomskim i ekološkim posledicama globalne industrije.

Složeni portret ekonomije hrane

Ipak s druge strane ovaj film upečatljiv je informativan portret složenog ekosistema i ekonomije hrane koji podstiče raspravu u vezi sa tim šta znači jesti proizvode iz mora u 21. veku.

"Jedemo raznoliko“, često čujem od ljudi moje generacije kada im se dogodi nekakav zdravstveni problem zbog kojeg bi trebali da promene svoje prehrambene navike. Znate o čemu pričam, visoki pritisak, holesterol, masnoća u krvi, povišeni lipidi, šećer i ko zna šta sve ne. "Eto, petkom na primer ne jedemo meso, nego panirane riblje štapiće“.

Ili kako bi se našalila moja prijateljica dok smo tamanili panirane morske plodove poznatog nemačkog lanca restorana brze hrane jednog davnog prohladnog prepodneva: "Nije loše, što bi se reklo, proizvod može da sadrži tragove ribe“.