Osamnaestogodišnji Teodor Dmitrović i njegova, dve godine mlađa sestra Željana gaje više stotina ovaca na porodičnoj farmi koja važi za jednu od najvećih u Banatu.
Iako se, iz godine u godinu, u seoskim sredinama širom Srbije beleži sve manji broj stanovnika, naročito mladih, u selu Vračev Gaj kraj Bele Crkve to nije slučaj. Najmlađi članovi porodice Dmitrović ipak ne odlaze već ponosno ostaju na zavičajnom imanju baveći se stočarstvom. Osamnaestogodišnji Teodor i njegova, dve godine mlađa sestra Željana gaje više stotina ovaca na porodičnoj farmi koja važi za jednu od najvećih u Banatu.
Obaveze oko životinja, kao i radovi u polju, Teodora i Željanu prate još od ranog detinjstva, pa je ljubav prema poljoprivredi počela sasvim spontano. U želji da saznamo kako sada usklađuju školske obaveze sa poslovima na imanju, razgovarali smo sa ovo dvoje mladih, ali velikih i vrednih ljudi.
Na početku razgovora Željana nam pojašnjava da su se generacije Dmitrovića decenijama bavile poljoprivredom, ali je tek otac rešio da poveća obradive površine, kao i čitavu proizvodnju.
"Sada imamo oko 280 ovaca i oko 220 jagnjadi, u pitanju je rasa il de frans. Otkupili smo dosta livada i pašnjaka u okolini, a sejemo i pšenicu, kukuruz, tritikale, ječam, ovas, kukuruz, lucerku i travne smeše", kaže ona.
Ovce su, dodaje, tokom cele godine na ispaši, čak i kada padne sneg, a brat i otac su uglavnom zaduženi za pripremu hrane.
Radni dan ovih budućih ekonomskih tehničara počinje u zoru, kada najpre odlaze u školu, po povratku ručaju, a onda idu na farmu gde ih čekaju ovce i jagnjad koje treba namiriti.
"Kada ima posla idemo i u polje, sve zavisi od doba godine i šta sve treba odraditi. Ništa nam nije teško, a ni strano, jer sve to radimo od malena", navodi Željana i dodaje da je ona pre svega zadužena za brigu o životinjama.
Ipak, kada je reč o radovima na njivi, tu Teodor preuzima sve obaveze. Na traktoru je, kaže, od svoje pete godine, a sada sam obavlja gotovo sve agrotehničke mere poput oranja, sejanja, a najviše uživa u baliranju.
"Ne bi moglo da se radi, a da se ne voli", kaže nam on.
Zanimalo nas je, između ostalog, kakav je ovogodišnji prinos ratarskih kultura i da li će, uprkos nešto lošijoj godini imati dovoljno hrane za tolika grla.
"Strna žita su generalno dobro rodila, ali je kukuruz dosta podbacio. Međutim, imaćemo dovoljno hrane, što je najvažnije", ističe Teodor i dodaje da sve što poseju inače iskoriste za ishranu životinja, osim u godinama kada seju suncokret. Njega uglavnom prodaju.
Iako smatra da je stočarstvo izazovno i zahtevno, najlepši period je onda kada se ovce jagnje. Tokom septembra i početkom oktobra, Dmitrovići imaju pune ruke posla, jer jedna ovca ojagnji obično dva ili tri, retko jedno jagnje.
"Kada dostignu težinu od 35 do 40 kilograma, a to je obično sa dva i po meseca, onda ih prodajemo", objašnjava ovaj mladi stočar.
Kako dodaje, ovogodišnja cena je nešto niža od prethodne godine, ali je i broj jagnjadi sada dosta veći.
"Cena je oko 480 dinara po kilogramu, a prošle godine je išla i do 600", kaže on.
Iz Finske u Pričević: Mia je izabrala Ivana, srpsko selo i život sa stotinu ovaca
Na pitanje da li i nakon školovanja želi da se bavi stočarstvom, odgovara:
"Još uvek nisam odlučio da li ću upisati fakultet, ali posao na farmi svakako ne ostavljam. Polako se širimo i planiramo da povećamo broj grla", zaključuje on na kraju razgovora.
Tagovi
Autorka
