Od betona do blata: Kako je Novela Karpenter pretvorila Oukland u učionicu poljoprivrede

Na jednoj od pređašnjih adresa na kojoj sam proveo gotovo trideset godina imali smo baštu. Moji roditelji su je obrađivali, ali nakon što su se odselili, svoju parcelu sam prepustio komšinici koja je nekada imala štand na osječkoj tržnici.

Uzgoj povrća me nije zanimao. A zajednička šljiva i ringlov (iako sam dok sam pisao ovaj tekst saznao da je to jedna te ista voćka, samo drugačija sorta - op.a.), koje su koristile sve komšije, bili su toliko rodni da je polovna roda uglavnom propadala.

Bio sam lenj i da vodim računa i o ružama koje su rasle ispred stana, ali svaki put kada bih uzeo makaze ili motiku u ruke, setio bih se kako će izgledati kad procvetaju i odmah bi mi došla volja za rad.

Održiva farma u getu

Skok od nekoliko godina. Uselili smo se u stan sa velikim balkonom. Moja prva ideja bila je mali vrt na njemu. Počeo sam da crtam, planiram, tražim, projektujem. Nekoliko meseci razmišljao sam o sebi kao budućem urbanom baštovani. A onda je stigla zima, pa Covid. Nikada me nije više uhvatilo to ludilo. Kao i kod većine balkon mi služi kao ostava sa dve stolice, ali uskoro više neće biti tako.

Kada pomislite na modernu poljoprivredu, verovatno zamišljate beskrajna polja pšenice ili idilične pašnjake u dalekim stepama. Međutim, memoari Novele Karpenter "Grad na farmi: Obrazovanje jedne urbane farmerke“ (Farm City: The Education of an Urban Farmer), prvi put objavljeni 2009. godine nude sasvim drugačiju, siroviju i beskrajno šarmantniju viziju.

Smeštena u srce Ouklanda, u Kaliforniji, na kraju slepe ulice u četvrti koju autorka bez ulepšavanja naziva "getom", knjiga nije samo priručnik za uzgoj povrća, nego duboka, duhovita i povremeno brutalna hronika pretvaranja zapuštene gradske parcele u živahnu urbanu farmu.

Na granici između memoara, reportaže i svojevrsnog urbanog preživljavanja, prati autorku koja usred industrijskih zona i napuštenih parcela pokušava da izgradi održivu farmu tamo gde bi je malo ko očekivao.

Pod mentorstvom poznatog pisca Mihaela Polana, autora Dileme svaštojeda, ona razvija veštine koje spajaju biologiju i novinarstvo u jedinstven narativ. Knjiga je strukturisana u tri dela, od kojih svaki prati njeno napredovanje sa različitim vrstama životinja: Ćurka, Zec i Svinja.

Priča od tri dela

Priča počinje skromno, sa nekoliko pilića, pčelama na terasi i vrtom na napuštenoj parceli pored njene trošne kuće. Karpenter započinje u vrlo skromnim uslovima - nema svoje zemljište u klasičnom smislu, nema razvijenu infrastrukturu niti sigurnost da joj iko uopšte dopušta ono što radi. U takvom okruženju počinje da sadi povrće, uređuje gredice i postepeno stvara farmu na zapuštenoj gradskoj parceli. Pritom nas upoznaje sa komšijama poput Bobija, koji živi u starom automobilu, i Lane, koja joj pomaže u prvim baštovanskim koracima. Prvi deo završava dolaskom ćurana Harolda i Maude. Nakon što komšijski psi usmrte Maude, Harold završava na prazničnom stolu za Dan zahvalnosti, čime autorka otvara temu gajenja životinja i povezanosti života, smrti i hrane.

U drugom delu autorka prelazi na uzgoj zečeva što joj donosi praktične prednosti poput đubriva, ali i neke moralne dileme. Karpenter ovde opisuje svoj fascinantan, ali iscrpljujući eksperiment "dete od 100 jardi", tokom kojeg mesec dana jede isključivo ono što sama uzgoji ili pronađe u neposrednoj blizini. Njena iskrenost o gladi, neuspehu useva i krađi lubenice koju je mesecima pazila pruža uvid u to koliko je zapravo teško postići istinsku samoodrživost u modernom svetu. A tu je i sjajno napisan opis prvog samostalnog klanja zeca. Zato, ako ste slabog želuca i mislite da salama nastaje od vazduha, preskočite ovaj deo.

Bor Metuzalem, čempresi i van Gog - raskošna monografija o drveću koju treba prelistati

Završni i najambiciozniji deo knjige bavi se uzgojem svinja, Velikog momka i Male devojke. Ovde urbana farma postaje ozbiljan logistički poduhvat. Novela i njen partner Bil prisiljeni su na kopanje po smeću u potrazi za hranom, prikupljajući ostatke iz restorana i tržnica. Upravo u tom "ekosistemu smeća" Ouklanda ona pronalazi lepotu; otpad jednog grada postaje gorivo za njenu farmu. Putovanje naravno završava u klanici, ali ono što ostaje jeste duboka zahvalnost prema obilju mesa koje će prehraniti nju i njenu zajednicu.

Farma koja spaja ljude

Jednostavno napisana, ali pre svega iskrena, ova knjiga je redak naslov o poljoprivredi i ekologiji koji ne pokušava da bude pretenciozan. Autorka ne nudi utopiju, nego piše o vrlo konkretnim stvarima - smradu stajskog đubriva, najezdama puževa i krvi na sopstvenim rukama. Njen stil spaja duhovite opaske i promišljanja o društvenim nepravdama te o "prehrambenim pustinjama" u kojima živi.

Kroz svoju baštu, Novela se povezuje s vijetnamskim susedima, beskućnicima i lokalnom decom, stvarajući zajednicu koja prkosi urbanom propadanju. I tako sam ja umesto na kupanju vikend proveo sedeći ispred monitora. Čitajući Farm City.