Dilema svaštojeda - šta ćemo za večeru? Od mamine kuhinje do industrijske hrane

Šta ću kuvati za sutra? Pitanje je koje me "proganjalo" celu mladost. Postavljala ga je moja mama gotovo svakodnevno, a sa druge strane kanala komunikacije najčešće ju je dočekivao - tajac. Naime, tati i meni ljubav prema nezdravom kao da je bila upisana u genetski kod, pa smo najradije jeli - restoranski. Ali mama nije odustajala, a decenijama kasnije nešto od te njene misije raznolike ishrane ipak se prenijelo sa kolena na koleno.

Živimo u vremenu preopterećenosti informacijama. Zadržimo se ovaj put isključivo na hrani. Nažalost, došli smo do tačke u kojoj je svaka izvorna mudrost koju smo nekada možda imali o ishrani zamenjena zbunjenošću i teskobom.

Nekako je ova najosnovnija ljudska aktivnost, odlučivanje šta jesti, počela da zahteva neverojatnu količinu "stručne" pomoći. Kako smo uopšte došli do toga da nam trebaju istraživački novinari da nam kažu odakle dolazi naša hrana i nutricionisti da nam sastave jelovnik za večeru? Jesmo li svi postali neodlučni i isključivi kao nekada muška strana moje porodice? Ili smo možda samo previše bombardovani sadržajem?

Američki način života

Gotovo u svakom delu planete ljudi idu u šoping centre da kupuju svetske brendove, jedu u McDonaldsu, gledaju holivudske filmove i serije, a oni koji pak to ne žele, njih uvek mogu "privoleti“ da prihvate ovaj način života - #uvođenje demokratije.

Dakle, postavlja se pitanje stvara li se u svetu jednolična kultura i jedan način života. Američki. A samim time i ishrane.

Upravo o tome kako se promenio američki, pa samim tim i svetski način ishrane, govori knjiga "Dilema svaštojeda: Prirodna istorija četiri obroka“ (The Omnivore's Dilemma: A Natural History of Four Meals), autora Mihaela Polana, objavljena 2006. godine.

U njoj Polan istražuje kako različiti izbori hrane utiču na životnu sredinu i dobrobit životinja. Sugeriše da su se pre razvoja modernih tehnologija konzervisanja i transporta hrane prehrambene dileme rešavale najpre kroz kulturne obrasce.

Tehnologija je sezonsku i lokalnu hranu učinila dostupnom tokom cele godine i u gotovo svim regionima. Kultura, koja je nekada usmeravala odnos između hrane i društva, danas tu ulogu ima znatno slabije, što često rezultira zbunjenošću. Polan pritom opisuje različite prehrambene lance - industrijsku, organsku i samostalno prikupljenu hranu - prateći njihov put od izvora do konačnog obroka i nudeći kritiku američkog modela ishrane.

Ako želite zdrava pluća, jedite slaninu: Da li je ova tvrdnja tačna?

Njegova praistorija vodi nas od kukuruznih polja Ajove do laboratorija prehrambene nauke, od stočnih farmi i restorana brze hrane do organskih gazdinstava i lovišta, pritom naglašavajući naš dinamičan su-evolucioni odnos sa malobrojnim biljnim i životinjskim vrstama od kojih zavisimo.

Kukuruz preuzima svet

Temeljna ideja knjige je sledeća: kukuruz, koji je postao glavni izvor hrane u SAD-u, "preuzima svet" zbog svoje sveprisutnosti u mnogim namirnicama koje konzumiramo, uključujući napitke od kukuruznog skroba te meso i mlečne proizvode životinja hranjenih kukuruzom.

U prvom delu knjige Polan prati razvoj teleta od pašnjaka u Južnoj Dakoti, preko tovilišta u Kanzasu, do njegova kraja. Ističe da je kukuruz vrlo loša hrana za krave jer im oštećuje jetru, ali industrija to prihvata kao normalan trošak proizvodnje.

Zatim opisuje velike farme i pogone za preradu hrane koji snabdevaju rastuće tržište organske hrane (npr. Whole Foods Market). Iako se organska proizvodnja promoviše kao održiva, autor upozorava da često i ona zavisi od fosilnih goriva. Navodi primer organske salate iz Kalifornije koja sadrži 80 prehrambenih kalorija, a zahteva 4600 kalorija fosilnog goriva za preradu i otpremu na istočnu obalu, gotovo uporedivu sa konvencionalnom proizvodnjom. Time dovodi u pitanje idealizovanu sliku organske hrane iz “prirodnih polja”.

Nauka o čokoladi: Kako izgleda proizvodnja omiljenog deserta na svetu?

Dalje, predstavlja farmu u Virdžiniji gde se uzgaja više vrsta mesa na održiv način. Tamo je sve povezano u zatvoreni ciklus: sunce hrani travu, trava krave, larve iz đubriva hrane kokoške, a kokoške vraćaju hranljive materije zemlji. Zahvaljujući takvim prirodnim ciklusima, gotovo se ne koristi fosilna energija.

Na kraju Polan zaključuje da su i industrijska brza hrana i ekstremni oblici "prirodne" ishrane na svoj način neodrživi. Smatra da bismo trebali da postame svsniji porekla hrane. Šta jedemo, odakle dolazi i koja je njena stvarna cena? Takođe upozorava da potpuno odustajanje od konzumacije životinja može povećati zavisnost poljoprivrede od fosilnih goriva i veštačkih đubriva, jer u nekim ekosistemima uzgoj biljaka samostalno nije održiva alternativa stočarstvu.

Inspiracija za film

Odgovori koje Polan nudi na naizgled jednostavno pitanje sa početka knjige - "Šta ćemo za večeru?" - otvaraju duboke političke, ekonomske, psihološke i moralne implikacije za sve nas.

Knjiga je, zajedno sa delom "Fast Food Nation" Erika Šlosera, poslužila kao inspiracija za dokumentarni film Food, Inc., koji je razotkrio zabrinjavajuće aspekte globalne prehrambene industrije koji su često skriveni od prosečnog potrošača. Zato, ako pomislite da mi nemamo nikakve veze sa tim, setite se da je u Srbiji skoro četvrtina građana gojazna.