Knez šume - izvor vizija ili trihineloze?

Jež je životinja koju su još drevni evropski poljoprivrednici visoko uvažavali. Bez sumnje su odavno shvatili da mali bodljikavi sisar ne predstavlja opasnost ni za njih ni za usev i još uništava neke od štetočina.

Buka

Zato od starih vremena važi zabrana ubijanja ove životinje, uz objašnjenje da će se onom ko to učini dogoditi neka nesreća. Osobito "baksuzno" smatra se povrediti ježicu sa mladuncima. U narodnim pesmama na primer, "Jarac živoderac" samo hrabri jež suprotstavlja se čudovištu koje plaši celu šumu rečima "ja sam Jež, celoj šumi knez".

"Ježevu kućicu" Branka Ćopića pamte još starije generacije, koje su ovu pesmu imale u školskom programu. U svakoj od pesama i priča jež je "hrabriša": ne plaši se noći, lisice, vuka, medveda i ostalih opasnih životinja, pravi mali junak u oklopu sa bodljama koji nadmudri, nadjača i izvrgne ismejavanju najveća i najstrašnija šumska stvorenja. Poljoprivrednici, lovci, planinari, svi koji su bilo kojom prilikom prenoćili u šumi svedoče da jež pravi takvu buku kao da prolazi bizon, a ne životinjica manja od obične domaće mačke.

Znanje za deo stada: Neispoštovan dogovor zaradio je ljudima večnog neprijatelja

I, najzad, zašto je jež "knez šume", a ne neka veća životinja, vuk, ris, medved ili jelen?

Tajna besmrtnosti

Da bi se objasnio ovoliki ugled ježa u seljačkim masama, nisu dovoljne bodlje; u pitanju je sposobnost ove životinje da zimu provede u potpunoj hibernaciji, ugasivši sve životne funkcije, da bi se u proleće probudila živa i zdrava i krenula da traži hranu. Ova pojava izazivala je sujeverni strah nekadašnjih nepismenih poljoprivrednika, koji su, zbog mnogih okolnosti, bili više upućeni na šumu od njihovih današnjih kolega i posmatrali su životinje mnogo pažljivije od savremenih ljudi.

Tako su i poverovali da jež - zna tajnu besmrtnosti, da je nekako "prevario" smrt i tako sa pravom osvojio titulu kneza šume. U svim starim šamanskim evropskim kulturama sveštenici i druidi jeli su meso ježa kako bi u svojim vizijama saznali tajne značajne za opstanak zajednice. Ovaj običaj zabeležen je kod drevnih Etruraca pre nego što su ih pokorili osnivači Rima, a opsežnijim istraživanjem naučnici su ustanovili da je poštovanje ježa kao moćne životinje primećeno kod svih evropskih i većine azijskih naroda. Od ovog verovanja ostala je u Srbiji praksa o kojoj čak i lekari vrlo nerado pričaju: imućni ljudi nabavljali su (a možda još uvek nabavljaju) meso ježa prilikom putovanja u planinske i zabačene krajeve.

Turska ptica koja to nije, po verovanju - "zmajevita"

U najvećoj diskreciji, raspitivali su se kod poznavalaca šume za sušeno ili dimljeno meso ježa koje su koristili kao lek protiv najtežih bolesti - ili kao afrodizijak. Čudno je da se ovako nešto dešava u 21. veku, ali, svi ovi ljudi vodili su se starom logikom: u prirodi (u šumi) žive lekovite biljke, znači, sve iz prirode (iz šume) je lekovito.

Nije! Upravo u šumi žive životinje, biljke i pečurke koje ne da nisu za lek niti za ishranu, nego su ekstremno opasne. Jež je na tom spisku: kao i većina divljači, vrlo često nosi u sebi izazivača trihineloze. Tako da oni koji su pokušali da se leče mesom ježa, ježevim salom ili ježevom jetrom obično dolaze kod lekara sa još gorim rezultatima nego što su imali na ranijim pregledima. Koliko god jež bio simpatičan, nije za jelo niti za lek. Ko vidi ježa, ili mu se ježeva porodica naseli blizu kuće, može da ih hrani, uživa u njihovim vragolijama ili da ih fotografiše. To je sasvim dovoljan kontakt sa "knezom šume".