"Utopljenica" Tise, ni dan danas ne da mira pecarošima

Davnih šezdesetih godina prošlog veka potiska mesta s banatske strane doslovno je terorisala jedna ribolovačka priča koja se otela kontroli. Počelo je od lako proverljive informacije da bi lokalna legenda dobila razmere prave panike. Prvo je neko proneo glas da se devojka, srednjoškolka iz Kikinde, udavila u Tisi. Nije smela da prizna roditeljima da je u školi dobila jedinicu, pa je doputovala šinobusom u Novi Kneževac, iz Novog Kneževca otpešačila do obližnjeg sela pored Tise i tu skočila u reku.

Priča se nije ovde zaustavila: uskoro su ribolovci počeli da viđaju devojku u uniformi prestižne kikindske gimnazije na svojim omiljenim mestima za pecanje. Ovi susreti izgledali su uvek isto: ribolovac bi došao rano ujutro na Tisu da zabaci udice ili uveče da proveri da li se nešto ulovilo, kad, na obali, baš tamo gde je obično pecao, sedi devojka i plače.

Ko god bi pokušao da razgovara sa njom, ona bi pokušala da ga odvuče u vodu, a bila je, tako su tvrdili, izuzetno snažna. Kad bi napala, lice bi joj se nekako rasplinulo, kao voda, a ruke bi joj se produžile i dobile duge savijene nokte. Oni koji su tvrdili da su napadnuti, pokazivali su prave modrice oko vrata i po grudima, gde ih je, kako su kazivali, povredio devojčin duh.

Došlo do medija

"Saznalo se" i kako se devojka zvala, ko su joj roditelji, kako se zove nastavnik koji joj je dao jedinicu i šta je imao da izjavi povodom njenog nestanka u Tisi. Kako se priča širila, tako je dobijala sve nove i nove pojedinosti, postajući prva tema u svakoj čardi, kafani, bircuzu ili mehani u blizini.

Između udice i mita: Šaran duži od metra, som od sto kila

Počeli novinari iz beogradskih redakcija da dolaze u potiska mesta, da razgovaraju sa meštanima i objavljuju tekstove o duhovima Tise, koji imaju duboku i dugu tradiciju među ovdašnjim stanovništvom. Kad su procenili da je vrag odneo šalu i da je dosta bilo cirkusa, nadležni su reagovali. Objavili su saopštenje da se nikakva devojka iz Kikinde nije udavila u njihovom kraju, te da je cela legenda samo neproverena glasina.

To je podiglo još više prašine i privuklo još više novinara, pa se javnost u svakom mestu podelila na one koji su izjavljivali da ne veruju ni u kakve duhove i one koji su smatrali da "ima tu nečega", jer, kao što je poznato, najopasniji su upravo duhovi samoubica i utopljenika.

U zatvor zbog širenja panike

Priče o devojci iz Tise dospele su na naslovne strane medija sklonih senzacijama. Ponovo su reagovali nadležni, koji su medijima ponudili tužbe, a svom stanovništvu ozbiljnu istragu o poreklu neproverene glasine. Kako već biva, oni koji su najglasnije širili priču, dodavali su u nju detalje i pojedinosti, "pouzdano znali" ko je napadnut na obali ili su barem čuli iz još pouzdanijih izvora.

Nekoliko "autora" je provelo noć u pritvoru, a mnogi su dobili i novčane kazne zbog širenja panike. Na kraju su i sami morali da priznaju, sebi, drugima i nadležnima, da nikakva devojka u uniformi nije sedela kod Tise, nije napala nikoga i nije skočila u reku. Izmislili su celu priču jer im je, izgleda, bilo dosadno da samo pecaju, trebalo je te sedeljke kod vode začiniti još nekom zanimljivom legendom.

Na Tisi do Titela - pijani zaspali u čamcu

I pored akcije nadležnih, priča nije nestala iz lokalnog miljea. Dugo je služila za plašenje pecaroša i svih koji se bilo kojim poslom nađu blizu vode. Lokalci bi im ispričali, čisto da ne bude "nismo znali", ceo slučaj sa čudnim bićem s obale, pa ko veruje - neka veruje.